Sajt državnog preduzeća i sajt javne ustanove nisu ista stvar

Pre svake priče o dizajnu, bojama i menijima, kod sajta u državnoj svojini postoji jedno pitanje koje sve određuje. Da li je naručilac javno preduzeće ili javna ustanova. Zvuči kao formalnost za papire, a zapravo odlučuje šta sajt mora da prikaže i koliko obaveza nosi. Kod javnih preduzeća tu negde čeka i prekršajna kazna. Znači, nije reč o nečemu što pravna služba reši usput. To je prvo što treba znati pre nego što sajt uopšte krene u izradu.

Najbolje je početi od onoga što je za obe strane isto, jer se baš tu najčešće pogreši. Mnogi misle da je to ceo posao. Nije ni blizu.

Pred zakonom su i jedni i drugi “organ”

Većina onoga što izgleda kao opšti državni standard za sajt zapravo dolazi iz dva propisa koji preduzeća i ustanove stavljaju u isti koš.

Zakon o elektronskoj upravi reč “organ” definiše tako da pod nju potpadaju i ustanove i javna preduzeća. Posledica je jednostavna. Oba moraju da imaju sajt, da on radi na telefonu, da bude pristupačan osobama sa invaliditetom, da stoji na domenu predviđenom za organe i da ima imenovanog administratora čije ime, telefon i mejl posetilac može da vidi. Za sadržaj na kraju odgovara rukovodilac, svejedno da li je to direktor vodovoda ili upravnik biblioteke.

Uredba o izradi i održavanju veb prezentacije organa onda sve to prevodi u konkretne zahteve. Naslovna mora da ima jasno odvojene celine, od usluga i vesti do dokumenata, arhive, podataka o organu, kontakta i mape sajta. Tekst ide na srpskom, ćirilicom. Kontrast slova i pozadine ne sme biti slabiji od propisanog, a tu je i četrnaest pravila pristupačnosti, od opisa slika do toga da se sve mora moći koristiti i tastaturom. Postoji i obaveza da sajt jednom godišnje sam sebe proverava kroz softver nadležne državne kancelarije. Domen sa nastavkom za organe važi za oba subjekta podjednako, mada ćete u praksi naći gomilu institucija koje to i dalje ignorišu.

Treća zajednička stavka je informator o radu. Posle izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, i preduzeće i ustanova spadaju u organe javne vlasti, pa oba moraju da vode informator sa svim propisanim podacima, od šeme organizacije i biografija šefova, preko finansijskog plana i plata, do podataka o javnim nabavkama. Ono što dosta ljudi još nije shvatilo jeste da se informator više ne kači kao PDF na sopstveni sajt. Vodi se isključivo kroz jedinstveni sistem koji drži Poverenik, elektronski i u obliku koji mašina može da pročita, uz rok da se svaka izmena unese u trideset dana. Ako rukovodilac to ne uradi, sledi novčana kazna.

I tu zajednički deo prestaje.

Ovde se preduzeće i ustanova razdvajaju

Najveća razlika staje u jedan član. Član 71 Zakona o javnim preduzećima traži da preduzeće na svom sajtu objavi devet vrsta dokumenata koje ustanova nigde nije dužna da pokaže. Tu su biografije nadzornog odbora i direktora, šema organizacije, godišnji i trogodišnji program poslovanja sa svim izmenama, tromesečni izveštaji o tome koliko je od tog programa stvarno urađeno, i godišnji finansijski izveštaj sa mišljenjem revizora.

Ovde naručioci najčešće padnu. Misle da je informator u sistemu Poverenika dovoljan i da su time pokrili sve. Nisu. To su dve odvojene priče. Javno preduzeće koje nije okačilo tromesečni izveštaj ili revizorski overen finansijski izveštaj na svoj sajt rizikuje kaznu za odgovorno lice, pa makar informator bio sređen do zadnje zapete. Ista obaveza prati i firme u stoprocentnom vlasništvu države, pokrajine, opštine ili samog javnog preduzeća. I pažnja, program poslovanja i finansijski izveštaji ne idu na sajt osnivača, nego na sajt samog preduzeća. To se redovno meša.

Ustanove do iste transparentnosti stižu drugim putem. One nemaju jedan uredan spisak obaveznog sadržaja kao preduzeća. Njihove obaveze su razbacane po sektorskim zakonima i po informatoru, a o tome malo niže.

Preduzeće prodaje, ustanova pruža

U pozadini svega stoji razlika u tome šta su ta dva subjekta uopšte. Javno preduzeće radi po tržišnim pravilima i osnovano je da bi zaradilo. Ustanova ne radi za profit, ona postoji da bi ljudima pružila nešto, obrazovanje, kulturu, zdravstvenu zaštitu, učenički i studentski smeštaj, socijalnu pomoć. Iz te razlike onda ispada i različita količina drugih propisa.

Zakon o elektronskoj trgovini traži da onaj ko preko sajta nudi uslugu ima uredan impresum, sa nazivom, sedištem, kontaktom, matičnim brojem, poreskim brojem i podacima o tome ko ga nadzire. Javno preduzeće koje preko sajta naplaćuje bilo šta, od računa za komunalije i parkinga do izdavanja elektronskih faktura, upada u taj režim u celosti, pa i u pravila o slanju reklamnih mejlova samo onima koji su na to pristali. Ustanovu ovaj zakon dohvati samo na delovima gde i ona nešto naplaćuje, recimo školarinu, kotizaciju, ulaznice ili neku publikaciju. Na tim mestima i ona mora da ima pun impresum.

Na to se nadovezuje i novi Zakon o zaštiti potrošača, koji počinje da se primenjuje sredinom 2026. Trgovac će morati da cenovnik stavi na sajt u obliku koji se može automatski obrađivati i da otvori nalog na nacionalnom portalu otvorenih podataka. Kod komunalnih i energetskih preduzeća to se spaja sa onim što ionako moraju, a to su opšti uslovi isporuke, način obračuna, kontakti korisničke službe i postupak za reklamacije. Ustanove to po pravilu ne diraju.

Svaka delatnost nosi svoj sadržaj

Ono što izvođač lako previdi jeste da svaka grupa ustanova ima svoj spisak onoga što mora da objavi, i da taj spisak nije isti za školu, fakultet, bolnicu i pozorište.

Škola objavljuje školski program pre početka godine, razvojni plan, godišnji plan rada, izveštaje o samovrednovanju i spoljašnjem vrednovanju, statut i pravilnike. Fakultet na to dodaje studijske programe sa ishodima i bodovima, akreditacionu dokumentaciju, cenovnik školarine, konkurse za upis i, obavezno, doktorske disertacije najmanje trideset dana pre odbrane. Zdravstvena ustanova ističe cenovnik usluga koje se plaćaju, raspored rada, postupak po pritužbama i kontakt zaštitnika prava pacijenata. Ustanova kulture objavljuje godišnji program, repertoar i cene ulaznica, a ustanova socijalne zaštite listu usluga, uslove za pristup i podatke o licenci.

Kod preduzeća sadržaj ima sasvim drugu boju. Sve se vrti oko korisnika, pa tu treba korisnički portal, formular za reklamaciju, opšti uslovi isporuke, način obračuna i podaci o kvalitetu usluge.

Pristupačnost, lični podaci i ćirilica

Oko pristupačnosti vlada jedna zabluda koju vredi raščistiti. U Srbiji za sada ne postoji poseban zakon koji nameće pune međunarodne standarde, niti je evropska direktiva o tome ušla u naše propise. Obavezuje samo ona uredba sa svojih četrnaest zahteva. To je minimum koji oba subjekta moraju da ispune. Ako naručilac hoće da bude spreman za ono što iz Evrope sigurno stiže, pametno je ciljati priznate međunarodne smernice, ali to je za sada preporuka, a ne obaveza.

Zaštitu podataka o ličnosti oba subjekta gledaju isto. I preduzeće i ustanova spadaju pod pojam organa vlasti, pa moraju da imenuju lice za zaštitu podataka i da imaju politiku privatnosti sa svim propisanim informacijama. Pošto se i IP adresa i oznake kolačića računaju kao lični podaci, posetioca treba obavestiti i tražiti pristanak za sve kolačiće koji nisu nužni za rad sajta. Poseban zakon o kolačićima kod nas ne postoji, pa sve ide preko pravila o zaštiti podataka.

Jezik i pismo su mesto gde su preduzeća čak malo čvršće vezana. Zakon koji uređuje upotrebu srpskog jezika i čuvanje ćirilice proširio je obaveznu ćirilicu na sve subjekte u kojima je većinski javni kapital, što direktno pada na javna preduzeća i firme u javnoj svojini, i to za poslovno ime, nazive usluga, ponude i račune, uz osetne kazne. Ustanovi je ćirilica ionako obavezna kao javnoj službi. U praksi to znači da sajt i jednih i drugih mora prvo da bude na srpskom, ćirilicom, a latinica i strani jezici dolaze kao dodatak, a ne kao zamena.

Šta tražiti od izvođača

Za sajt javnog preduzeća tražite da u ponudi stoji poseban deo za transparentnost sa svih devet dokumenata iz člana 71, korisnički deo sa cenovnikom, reklamacijama i opštim uslovima, i pun impresum sa poreskim podacima. Najgora greška je nasloniti se samo na informator i misliti da je time sve rešeno.

Za sajt ustanove težište je na programu i obavezama same delatnosti, dakle na planovima rada, kalendaru dešavanja, akreditacionoj dokumentaciji ili rasporedu, a komercijalni deo ulazi samo ako se preko sajta zaista nešto naplaćuje.

Najkraće, sajt javnog preduzeća je u isto vreme i izlog transparentnosti i prodajno mesto, dok je sajt ustanove pre svega mesto za informacije i program. Zato se ne mogu praviti po istom šablonu. I zato je prvo pitanje, i za naručioca i za izvođača, uvek isto. Preduzeće ili ustanova.