Izrada digitalne biblioteke: kako se radi, Omeka i ResCarta

Izrada digitalne biblioteke je proces u kom se knjige, rukopisi, novine, fotografije i druga građa pretvaraju u digitalne objekte, opišu tačnim podacima i objave na internetu tako da svako može da ih pretraži i pročita. To nije prosto skeniranje i kačenje slika na sajt, nego uređen posao koji spaja digitalizaciju, standarde za opis građe i platformu za prikaz. Mi u Reload-u radimo upravo to, i to na dva proverena sistema, Omeka i ResCarta, jer se ta dva alata odlično dopunjuju.

Ovaj tekst objašnjava šta je digitalna biblioteka, zašto je biblioteke, arhivi, muzeji i ustanove sve češće prave, koje platforme koristimo i kako ceo posao izgleda korak po korak. Pisan je za ljude koji vode ustanove sa vrednom građom, a nisu nužno tehnički stručnjaci, pa ide jednostavnim jezikom, bez nepotrebne mistifikacije.

Šta je digitalna biblioteka

Digitalna biblioteka je uređena zbirka digitalizovane građe koja je dostupna preko interneta, sa pretragom, jasnim opisom svakog predmeta i mogućnošću da se sadržaj pregleda i preuzme. Za razliku od obične galerije slika, digitalna biblioteka svaki predmet prati podacima o tome šta je to, ko je autor, kada je nastalo, kojoj zbirci pripada i pod kojim uslovima se koristi. Ti podaci, koji se stručno zovu metapodaci, su ono što građu čini pretraživom i trajno upotrebljivom.

U praksi, digitalna biblioteka spaja tri stvari. Prva je digitalizacija, dakle pretvaranje fizičke građe u kvalitetne slike ili dokumente. Druga je opis, dakle pridruživanje tačnih metapodataka svakom predmetu po priznatim standardima. Treća je prikaz, dakle platforma na kojoj se sve to objavljuje, pretražuje i čita. Kada sve tri celine rade zajedno, ustanova dobija ne samo lep sajt sa građom, nego pravu, ozbiljnu digitalnu biblioteku koja služi i danas i za decenije unapred.

Zašto ustanove digitalizuju građu

Razloga je nekoliko, i svi su vrlo praktični. Prvi je zaštita. Stara i retka građa se oštećuje svakim listanjem, a poplava, požar ili prosto vreme mogu je nepovratno uništiti. Digitalna kopija čuva sadržaj čak i ako se original ošteti, i omogućava da se originalu retko pristupa, čime se on dodatno štiti.

Drugi razlog je dostupnost. Građa koja godinama stoji u depou dostupna je samo retkima koji dođu lično. Kada se digitalizuje i objavi, istu tu građu može da čita istraživač iz inostranstva, student, novinar ili građanin, bilo kad i sa bilo kog mesta. Time ustanova od čuvara postaje i izvor znanja koji zaista koriste ljudi. Treći razlog je ugled i vidljivost ustanove, jer digitalna biblioteka pokazuje da ustanova ozbiljno brine o svojoj građi i otvara je javnosti. Za biblioteke i ustanove javnog sektora tu je i šira obaveza da građu učine dostupnom, o čemu više pišemo u okviru rešenja za veb softver za javne subjekte.

Omeka: platforma za zbirke i prikaz

Omeka je besplatna platforma otvorenog koda napravljena upravo za biblioteke, arhive, muzeje i istraživačke projekte. Njena snaga je u tome što je od početka zamišljena za digitalne zbirke, a ne za obične sajtove, pa svaki predmet u njoj nosi bogat opis i uklapa se u priznate standarde za metapodatke.

Postoje dve verzije, i biramo onu koja odgovara ustanovi. Omeka Classic je jednostavnija i idealna za manje zbirke i tematske izložbe, gde je cilj brzo i pregledno objaviti fokusiranu građu. Omeka S je napravljena za institucije, podržava više sajtova pod jednim sistemom i oslanja se na povezane podatke, takozvane Linked Open Data, kao i na napredne šablone za opis građe. Omeka S podržava i međunarodni standard za prikaz slika visoke rezolucije, poznat kao IIIF, i nudi savremeni način razmene podataka preko takozvanog REST interfejsa. Za ustanovu to znači da građa nije zarobljena, nego može da se povezuje, deli i prikazuje na najviši mogući način.

ResCarta: digitalizacija i standardi

ResCarta, ili kako se kod nas često izgovara res karta, drugačiji je alat i pokriva onu stranu posla koja se ne vidi na prvi pogled, a najvažnija je za trajnost. Reč je o skupu programa koji od skeniranih fajlova, kao što su TIFF, JPEG, PDF pa i zvučni i video zapisi, prave standardizovane digitalne objekte sa tačnim metapodacima.

Ono što ResCarta radi izuzetnim jeste to što sve podatke čuva u formatima koje propisuje Kongresna biblioteka u Vašingtonu, pre svega u standardima poznatim kao METS i MODS. To su međunarodno priznati, nevlasnički standardi, što znači da građa nije vezana ni za jednu firmu ni za jedan program i da će je moći pročitati i sistemi za pedeset godina. ResCarta ima i ugrađeno prepoznavanje teksta sa slika, takozvani OCR, pa se skenirana stranica pretvara u pretraživ tekst, zajedno sa podacima o tome gde se koja reč nalazi. Uz to nudi i standardni način razmene metapodataka sa drugim sistemima, poznat kao OAI-PMH. Ukratko, ResCarta se brine da digitalizovana građa bude tačno opisana, pretraživa i trajno sačuvana po najvišim bibliotečkim standardima.

Zašto radimo i Omeka i ResCarta

Pošto ova dva alata rešavaju različite delove istog posla, mi ne biramo jedan po svaku cenu, nego koristimo onaj koji ustanovi najviše odgovara, a često i oba zajedno. ResCarta je snažna tamo gde je najvažnija digitalizacija po standardima, prepoznavanje teksta i trajno čuvanje, dakle na strani stvaranja i zaštite digitalnih objekata. Omeka je snažna tamo gde je najvažniji prikaz, pretraga i izložba, dakle na strani objavljivanja i predstavljanja građe javnosti.

U mnogim projektima najbolji rezultat daje kombinacija: građa se digitalizuje i standardizuje kroz ResCarta pristup, a zatim predstavi kroz modernu, preglednu Omeka platformu, ili obrnuto, u zavisnosti od potreba. Zato ustanova sa nama ne mora unapred da bira tehnologiju niti da se plaši da je izabrala pogrešno. Naš posao je da procenimo kakva je građa, kakvi su ciljevi i budžet, pa da predložimo rešenje koje najduže traje i najbolje služi. To što radimo oba sistema znači i da nismo vezani za jedno rešenje koje onda guramo svima, nego biramo ono što je stvarno najbolje za konkretnu biblioteku.

Omeka ili ResCarta: kratko poređenje

Da bi izbor bio jasniji, evo pregleda po čemu se dve platforme razlikuju. Ovo nije takmičenje u kom jedna pobeđuje, nego prikaz toga za šta je koja najjača, jer se u dobrom projektu često koriste zajedno.

Ukratko, Omeka blista na strani predstavljanja građe javnosti, a ResCarta na strani stvaranja i trajnog čuvanja digitalnih objekata sa pretraživim tekstom. Zato ustanova ne mora da bira tehnologiju unapred, nego zajedno sa nama procenjuje šta joj građa i ciljevi traže.

Kako teče izrada, korak po korak

Izrada digitalne biblioteke ide uređenim redom, i taj red je ono što razdvaja ozbiljan projekat od gomile skeniranih slika. Prvo se planira, dakle utvrđuje se koja se građa digitalizuje, kojim redom i sa kojim ciljem. Zatim se građa skenira u visokoj rezoluciji, pažljivo, jer je kvalitet skena temelj svega što sledi.

Posle skeniranja dolazi opis, najvažniji i najzahtevniji deo. Svakom predmetu se pridružuju metapodaci po standardu, tako da se kasnije može pretraživati i povezivati. Uz to se, gde ima teksta, pokreće prepoznavanje teksta da bi sadržaj postao pretraživ do na reč. Kada su objekti napravljeni i opisani, oni se unose u platformu za prikaz i uređuju u zbirke i izložbe. Na kraju se digitalna biblioteka objavljuje, testira na računaru i telefonu i predaje ustanovi, uz obuku zaposlenih da sami dodaju novu građu. Posle objave ostaje održavanje, jer digitalna biblioteka, kao i svaki sajt, traži brigu da bi godinama radila pouzdano, o čemu pišemo i u vodiču kroz održavanje sajta.

Standardi i trajnost građe

Ono što laik lako previdi, a što je zapravo najvažnije, jeste pitanje trajnosti. Digitalna biblioteka se ne pravi za pet godina, nego za trajno čuvanje kulturnog i informativnog blaga. Zato nije svejedno u kom se obliku građa čuva. Ako se digitalni objekti naprave u nekom zatvorenom, vlasničkom formatu jedne firme, postoji stvarna opasnost da za dvadeset godina taj format više niko ne može da otvori.

Baš zato insistiramo na priznatim, nevlasničkim standardima, pre svega na METS i MODS opisu i na otvorenim formatima za same fajlove. Ti standardi su ono što garantuje da će digitalna biblioteka biti čitljiva i upotrebljiva i mnogo posle nas, i da će moći da se prenese na buduće sisteme bez gubitka. Uz standarde ide i mogućnost razmene, dakle da vaša građa bude vidljiva i u širim, nacionalnim i međunarodnim mrežama digitalnih biblioteka. Time lokalna zbirka postaje deo svetske riznice znanja, a ne ostrvo za sebe.

Pravilnik o digitalizaciji i obaveze prema NBS

Digitalizacija bibliotečke građe u Srbiji nije prepuštena slučaju. Ministarstvo kulture je 2017. godine donelo Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju bibliotečko-informacione građe i izvora, prvi pravni akt te vrste kod nas. On uređuje svrhu i obim digitalizacije, način na koji se prave digitalni dokumenti, kako se formiraju i obrađuju digitalne zbirke i kako se čuvaju i daju na uvid.

Za biblioteku je posebno važan deo o metapodacima. Pravilnik propisuje koje podatke o digitalizovanoj građi biblioteka dostavlja Narodnoj biblioteci Srbije, koja vodi centralnu evidenciju. To znači da digitalna biblioteka nije samo lokalni sajt, nego deo šireg nacionalnog sistema, pa je važno da metapodaci od početka budu tačni i po standardu. Kada se posao uradi kako Pravilnik traži, zbirka kasnije bez muke ulazi u nacionalne i evropske mreže, poput Europeane. Aktuelne zahteve uvek vredi proveriti sa NBS pre početka, jer se detalji s vremena na vreme dopune.

Uz Pravilnik idu i obaveze iz Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti i Zakona o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, koji digitalizaciju priznaju kao meru zaštite. Sve ovo nije prepreka, nego okvir koji digitalnoj biblioteci daje težinu i trajnost, i mi ga poštujemo u svakom projektu.

Autorska prava nad digitalizovanom građom

Pre nego što se građa objavi, mora se rešiti pitanje prava. Građa kojoj su autorska prava istekla, a to je veliki deo stare i zavičajne građe, slobodno se objavljuje i tu je cilj da pristup bude što širi. Za građu koja je i dalje pod zaštitom potrebna je dozvola nosilaca prava, ili se prikaz ograničava, na primer tako što se javno vidi samo opis, a ne i ceo sadržaj.

Zato je deo ozbiljnog projekta i uredna evidencija o pravima za svaki predmet. To štiti i biblioteku i autore, a korisniku jasno kaže šta sme sa građom da radi. Mi kroz taj deo posla vodimo ustanovu tako da digitalna biblioteka bude i otvorena i pravno čista.

Koliko košta i kako se finansira

Cena izrade digitalne biblioteke zavisi od količine i stanja građe, obima digitalizacije, izbora platforme i toga koliko se traži prilagođavanja. Mali projekat sa jasno određenom zbirkom je jedno, a digitalizacija hiljada stranica starih novina sa punom pretragom sasvim drugo. Zato ozbiljnu procenu uvek radimo tek pošto vidimo kakva je građa i šta ustanova želi da postigne.

Dobra vest je da za ovakve projekte postoje namenski izvori sredstava. Ministarstvo kulture kroz konkurse za digitalizaciju kulturnog nasleđa sufinansira projekte, a ustanove kulture mogu da se predstave i kroz nacionalnu platformu E-kultura. Mnoge biblioteke svoje digitalne zbirke prave upravo uz podršku tih konkursa i lokalne samouprave, kao što je bio slučaj sa nizom zavičajnih zbirki u Srbiji. Mi rado pomažemo ustanovi da posao osmisli tako da se uklopi u uslove konkursa, jer dobro pripremljen projekat ima mnogo veće šanse za podršku.

Digitalne biblioteke u Srbiji: kako to izgleda u praksi

Digitalne biblioteke odavno nisu retkost u Srbiji, naprotiv. Narodna biblioteka Srbije digitalizuje građu još od 2004. godine i danas u svojoj digitalnoj zbirci ima preko milion dokumenata, uključujući i preko hiljadu srednjovekovnih rukopisa. Na lokalnom nivou, javne biblioteke sve više prave svoje digitalne zavičajne zbirke, i tu se jasno vidi koliko su Omeka i ResCarta postale uobičajen izbor.

Digitalna biblioteka grada Beograda pokrenuta je 2020. godine na ResCarta platformi, sa savremenim IIIF pregledačem koji omogućava zumiranje i poređenje skenova. Biblioteka Milutin Bojić na Paliluli svoju zavičajnu zbirku od preko dve hiljade naslova takođe drži na ResCarta rešenju. Sa druge strane, zavičajne zbirke u Knjaževcu, Beloj Crkvi i Požarevcu grade se na Omeki, a knjaževačka je bila među prvima u Srbiji potpuno usklađena sa Pravilnikom. Ovi primeri pokazuju dve stvari: da su obe platforme proverene u srpskim uslovima, i da je izbor između njih stvar potrebe, a ne mode. Upravo na takvim projektima mi smo i skupili iskustvo o kom pišemo niže.

Naše iskustvo: preko 20 digitalnih biblioteka

Iza ovog teksta ne stoji teorija, nego praksa. Za biblioteke i ustanove u Srbiji izradili smo preko dvadeset digitalnih biblioteka, radeći i na Omeka i na ResCarta rešenjima, pa smo kroz te projekte naučili gde su prave zamke i kako se prave digitalne biblioteke koje zaista traju i koriste se. To iskustvo znači da ustanova sa nama ne prolazi kroz eksperiment, nego kroz proveren postupak.

Ako vodite biblioteku, arhiv, muzej ili ustanovu sa vrednom građom i razmišljate o digitalizaciji, rado ćemo je pogledati i predložiti rešenje po meri vaše građe, ciljeva i budžeta. Digitalna biblioteka je jedno od najtrajnijih ulaganja koje jedna ustanova može da napravi, jer čuva ono što se ne sme izgubiti i otvara ga svima. Ako želite da o tome razgovaramo konkretno, javite nam se i predlažemo prvi korak.

Česta pitanja